Mesopotamija – povratak u kolevkucivilazcije I deo

Mesopotamija – povratak u kolevku civilazcije I deo

Gobeklitepe – najstariji hram na svetu

U vremenima kada se nalazimo u zori ere Vodolije, kada smo bombardovani sa svih strana prognozama kako će naredne godine i decenije izgledati, kako će moderne tehnologije i veštačka inteligencija postati svakodnevica i da bez toga nećemo moći ni da zamislimo naše živote, veoma je zanimljivo vratiti se daleko, daleko u prošlost. Nekoliko era u prošlosti do mesta na kojem su pronađeni do sad najstariji dokazi o postojanju inteligentnih bića, naših pra-pra-predaka.

I možda to neće biti osnovni razlog što biste se uputili na putovanje u Mesopotamiju, ovo međurečje koje zovu kolevkom čovečanstva, a čijeg imena se većina seća (ako se seća) iz prvih lekcija istorije u srednjim školama i iz vremena kada nam je to bilo u poređenju sa našim tinejdžerskim interesovanjima, potpuno irelevantno.

Ipak, iako je sigurno i jedan od razloga što je u drastično izmenjenim okolnostima za putovanja, ova teritorija velikim delom u državi Turskoj, ovde moguće doputovati bez strogih procedura i ograničenja, Mesopotamija dobija svoju šansu da nam ispriča svoje priče i podseti nas na davno zaboravljene lekcije iz istorije, ali i da u novom svetlu svoje svesti i zrelosti sagledamo odakle smo potekli.

Kada je pre 5 godina  National Geografic objavio senzacionalne vesti da je na teritoriji Turske otkriveno nešto što će zauvek izmeniti poimanje praistorije i pobiti neke teze arheologa o određenom redosledu razvoja ljudske vrste, verovatno nismo tome pridavali dovoljan značaj.  Na mestu koje se zove Gobeklitepe, što u prevodu znači – trbušasti brežuljčić, nemački arheolog Klaus Šmit i njegova ekipa pronašli su ostatke nečega što bi mogao da bude najstariji hram na svetu! Istraživanja i eskavacije su trajali skoro 20-ak godina i otkriven je samo mali deo, ali najvažnija činjenica je da je utvrđena starost ostataka od preko 12000 godina! Važnost se ogleda u tome da je religiozna funkcija(jer je taj impresivan objekat najverovatnije bio hram)  vršena pre nego što se veruje da su formirana i prva organizovana naselja i sakupljačka delatnost bila zamenjena primitivnom poljoprivredom.

Turska je odlično iskoristila ovo značajno otkriće i poseta ovom modernom uređenom arheološkom nalazištu privlači brojne posetioce iz svih krajeva sveta. Iako i dalje obavijen velom misterije i bazirano samo na pretpostavkama arheologa i antropologa, na osnovu ostataka koji su pronađeni, ovaj drevni hram se sastoji od 12 monolita u obliku slova ,,T’’ poređanih u krug od koga dva stoje u centralnom delu. Na oko 5 metara visokim monolitima teškim i nekoliko tona u reljefu su prikazane samo životinje poput lava, lisice, bivola, zmije, orla i drugih ptica i to muškog pola (sa falusom, što je bio i ostao u narednim civilizacijama symbol plodnosti). Nema ljudskih figura, osim jedne, ženskog pola na kojoj je predstavljen porođaj. Veoma zanimljivo, zar ne? Nisu pronađeni ostaci naselja, niti skeleti, a hram je kako kažu arheolozi, da li usled neke prirodne katastrofe ili nekog sukoba, razoren,  zatrpan i napušten, čekajući hiljadama godina da bude otkriven slučajno.  

Za sam lokalitet postoji i jedna novija, mada verovatno ne slučajno baš na tom mestu, legenda vezana za drvo –dud. Naime, iznad samog hrama na uzvišenju se nalazi usamljen dud za koji se veruje da pomaže ostvarenju želje devojkama i ženama koje imaju nameru da se ostvare u majčinskoj ulozi. Potrebno je samo stati pod dud, zamisliti želju i uhvatiti se za stablo drveta. Da li je legenda ili ima nečega u svemu tome, možete proveriti i sami na putovanju u Mesopotamiju. Vredi pokušati.

U arheološkom muzeju u Šanliurfi, koji takođe na turi u Mesopotamiju posećujemo, napravljena je replika u prirodnoj veličini ovog hrama, tako da nakon samog lokaliteta koji posmatrate sa udaljenosti i odozgo, u muzeju možete da uđete u sam hram i osetite duboko divljenje i strahopoštovanje.  

Inače, na ovom lokalitetu su pronađene i dečije igračke. To ne bi bilo tako neobično da nisu u pitanju automoblčići. Pa opet, ni to ne bi bilo toliko neobično, da prema doskorašnjim arheološkim tvrdnjama, zvanično točak nije otkriven nekih 2,5hiljade godina kasnije!

Samo područje oko Šanliurfe je zanimljivog reljefa sa vulkanskim kamenjem razbacanim svuda unaokolo što je onemogućilo da zemlja bude obradiva u velikoj meri, ali i temperature su generalno naročito leti veoma visoke, pa bez navodnjavanja to ne bi ni uspelo. Građenjem sistema brana na Eufratu kao i vešačkih jezera nastalih usled toga, deo teritorije je poplavljen i jedna od velikih šteta, pored koristi za privredu same zemlje, je to što je možda usled ovih potapanja, ostalo ispod vode neko praistorijsko naselje ili hram, zauvek čuvajući tajnu svog postojanja.

Jelena Jović