Na krajnjem jugoistoku Turske – U carstvu pistaća, badema, turske kafe i crnog čaja

Prvi susret sa drevnom Mesopotamijom, nakon leta iz Istanbula, desio se u jednom od najbajkovitijih gradova u Turskoj – Mardinu, Starom Mardinu na brdu sa pogledom na beskrajnu plodnu ravnicu sve do reke Tigrisa. Mardin, sa vekovima starim građevinama, fasada u oker boji, koje su sada uglavnom hoteli i hosteli (koji su nekada bili i karavansaraji – odmorišta za karavane na Putu svile), muzeji, medrese, džamije, ali i crkve, pravoslavne sirijske crkve, postao je popularno turističko mesto tek 2014. Godine kada je van Turske emitovana serija Sila čija se radnja upravo dešava u ovom gradu gde je i snimana.

Mardin je poznat po filigranskom zanatu, pa ćete pronaći vrlo kvalitetne predmete od srebra, oblikovane ovom drevnom tehnikom, poznat je i po sapunima koji se prave od kvalitetnih biljnih ulja sa raznovrsnim dodacima, takođe i po vinima, što je je logično zbog klime iz emljišta, ali lokalno muslimansko stanovništvo ističe da su to sirijska vina jer je granica sa  Sirijom, tj. Kameni zid opremljen bodljikavom žicom celom dužinom, samo nekoliko desetina kilometara udaljen.

Mardin je  veoma zanimljiv i fotogeničan grad, a od verskih institucija koje se jasno ističu mogu se obići i džamije i pravoslavne jermenske i sirijske crkve, takođe je zanimljiva i Kasimiemedresa – islamska škola iz 15-16. veka u kojoj se nalazi sveti izvor vode, za koji se veruje da ima podmlađujuće dejstvo. Pravoslavna sirijska crkva Četrdeset velikomučenika Kapadokijskih (Mladenici) je mesto koje bi bilo lepo posetiti i ako nije otvorena često zbog izuzetno malobrojnih hrišćanskih vernika.

U Mardinu je snažna i legenda o Šah-Maran – kraljici zmija i većina suvenira i umetničkih predmeta je posvećena ovom mitološkom biću koje je pola devojka pola zmija, a legenda o njoj je vrlo tužna ljubavna priča koja veliča snagu ljubavi i požrtvovanosti.

Nedaleko od Mardina se nalazi i jedan od najpoznatijih, ali ne i najstarijih sirijskih pravoslavnih manastira – Manasti ršafrana, koji je ime dobio, veruje se po boji svoje fasade koja potiče od, smatralo se,  mlevenog šafrana koji je izuzetno vredan i skup začin, ali je manastiru to svakako dalo na značaju. Bio je i sedište Patrijaršije, ali je ona kasnije preseljena u Damask.  

Međutim, nezaobilazan na ovoj turi je svakako Mor Gabriel, Manastir Sv. Gavrila, iz 4. veka, najstariji pravoslavni sirijski manastir, koji se smestio na brdu Tur Abdin (Brdo Sluge Božjeg). U manastiru se u službama koristi i dalje aramejski izumrli jezik, jezik kojim je govorio i Isus Hrist. Sadašnji ogroman kompleks manastira nastajao je u raznim epohama, ali i bio uništavan, paljen i razaran.  Veruje se da je nastao na mestu gde je prema snu tadašnjeg monaha Samuila, Arhangel Gavrilo bacio kameni naložio da se tu izgradi manastir. Monah je posle kanonizovan u Sv. Gavrila i po njemu manastir i nosi ime.Izuzetne i neobične arhitekture koja privlači pažnju, ono što ostavlja ipak najjači utisak je mir koji vas obuzme na ovom mestu, okrenutost ka unutra i posvećenost.

Arheološko nalazište Dara, iz rimskog perioda je nešto potpuno drugačije , a nalazi se takođe u krugu oko Mardina i neizostavni je deo ture. Zanimljivo je da je relativno skoro otkriveno i još uvek nedovoljno istraženo, a smatra se da je iskopan tek mali deo ostataka drevnog grada za koji istoričari kažu da je dobio ime po Dariju Velikom, persijskom vladaru. Nekropola koja je pripadala gradu, a zovu je i Mala Kapadokija, zbog brojnih grobnica u stenama, pokriva period nekoliko vekova i interesantno je videti kako su na različite načine po kojnici bili sahranjivani i kako su ta grobna mesta i kojim simbolima obeležavana- od paganstva do hrišćanstva.  

Na području ovog lokaliteta i dalje se nalaze sela u kojima žive Kurdi i zanimljivo je npr. da se na jednom od najinteresantnih, rimskim cisternama za vodu koje se protežu i do 20m duboko pod zemlju do kojih se stiže strmim stepenicama, na površini nalaze trošne kuće kurdskih meštana. Cisterne, koje su kasnije pretvorene u magacine, kao i građevine koje su služile za prečišćavanje vode, predstavljaju i zuzetna dostignuća rimskog građevinarstva i arhitekture i neka od tadašnjih rešenja se primenjuju i u savremenim uslovima.

Plodna ravnica u oblasti oko Mardina, ali i voćnjaci badema i pistaća oduševiće vas tokom vožnje kroz ovaj krajolik sa mnogobrojnim neobičnim malim uzvišenjima. Arheolozi tvrde da se ispod svakog od tih brežuljaka nalaze ostaci nekog drevnog naselja. Nije ni čudo, jer se ova plodna ravnica između reka Tigra i Eufrata i zove kolevkom civilizacije gde su nastala prva organizovana naselja i gde je počela uzgajivačka delatnost. I nekako, ne znam ni sama kako, možete to i da osetite i sve vam postane logično i jasno.

JelenaJović