Neobična priča o Rio de Ženeiru

Najviše na svetu volim Tokio, najmanje na svetu volim kokos. Sve moje (ne)ljubavi i (ne)sviđanja nalaze se između tog najviše i tog najmanje. To je skala svih mojih doživljaja. 

Ne postoji mesto na koje ne želim da odem niti postoji mesto na kojem sam bila a da me je razočaralo. Razočaranja nisu u mestima. I uvek sam zahvalna na prilici da nekud odem ili da se vratim. Menjaju se mesta, menjam se ja.

Nikad nisam čula da neko ne želi da ide u Rio. Tako nešto se ne pita, prosto se ide. Rio je mainstream dream, na svačijem spisku putničkih želja. Grad sambe, karnevala, fudbala, plaža, kaipirinje, lepih žena, zgodnih muškaraca... Grad stereotipa koji guše i umaraju. Grad u kojem te niko ne pita gde si bio i šta si video jer svi idu na ista mesta i jure iste kadrove. A grad nije u tim kadrovima. To su samo njegovi obrisi, njegove kulise.

Zovu ga Čudesni grad. Spektakularan je sa visine, hladan, distanciran, čini se tako poznatim i dohvatljivim. Ima raskošnu siluetu u koju svako želi da uroni jer se na visini oseća kao osvajač i zavodnik. Ali Rio je grad bez stila i finesa. Lučka devojčura koja ne govori i ne pita, ne mari i ne traži.  Zna da nema konkurenciju i da je svi žele.  I zato kao da se skriva dok nudi ono što je očekivano, sunčane razglednice koje se lako nalaze.

Ali Rio je najlepši kad je oblačno, kad je siv, sivkast, beo, beličast, kad su mu znamenitosti skrivene u oblacima, u izmaglici, čak i u sitnim kapima kiše, kad talasi grme i reže i napadaju peščane obale. Tada kao orijentire u gradu koristim svoje želje, beskrajno dugo šetam, istražujem i pronalazim restorane i kafeterije baš po svojoj meri. U Riju je teško popiti zaista dobru kafu. Najbolja kafeterija ne vidi se sa ulice. Postoji na mapi, ali nema nikakve table. Ulaze samo oni koji veruju da su na pravom mestu. Tu negde na Ipanemi, savršeno mesto za pisanje dnevnika uz double espresso i potom flat white.

Rio je najpoetičniji na Urki, jednom od najstarijih očuvanih gradskih kvartova. Pogled sa zidića Urke je neponovljiv. Dve preslatke devojke nosile su punu korpu brigadera, čuvenih brazilskih bombica od slatkog kondenzovanog mleka koje su same pravile i prodavale. Kupila sam najveće pakovanje. Nisu bile preslatke i poslužile su kao rana večera. Devojke žive na Urki i kažu da je sa zidića slika Rija najlepša, svaki dan drugačija, uvek najlepša. 

Najbolji frajeri su na plažama Leme i Arpoador, zaštićeni daskama za surf, posebno radoznali i hrabri pred zalazak sunca kad talasi podivljaju. Na stenama Arpoadora zalasci se pozdravljaju aplauzom i uzdasima koji se kao muzička koreografija šire Ipanemom. Posle toga jede se asai, sladoled od asai bobica i banane. Najviše ga volim sa granolom, iako mi se uglavnom ne jede i podseća me na crveni pasulj.

Nedeljom se ide na Santa Teresu na ručak, obavezno na fežoadu, pasulj sa raznim dodacima. Omiljena mi je farofa, brašno od kasave. Ispred najpopularnijih restorana čeka se u redu. Dakle, na nedeljni ručak ne kreće se gladan. Ogladni se strpljivo čekajući sto. 

Santa Teresa može se razgledati i iz bondžinja, vagona koji ide preko Lukova Lape, između patiniranih kuća, pravi priličnu buku i budi neobičnu razdraganost. Preporuka za dokone dane nakon obilaska neke stare poslastičarnice u centru grada. Retro vibes su uvek poželjni i uvek u modi.

Kraj Selaronovih stepenica živi moja omiljena krojačica. Pravi unikatne komade od najšarenijih tkanina. Njena haljina pristaje mi zanosno; savršena je za promenadisanje Olimpijskim bulevarom sa pogledom na čuvene murale. Kobra je pred Olimpijske igre poklonio Riju najveći mural na svetu. Pored njega se može voziti tramvajem na putu ka malom aerodromu nadomak centra grada.

Ulična umetnost približila je favele i njene stanovnike gradu čiji su deo. Rio je opasan favelama. Najsiromašniji stanovnici imaju najraskošniji pogled na grad i kontrolišu one bogate koji se prave da ih ne vide. Nisu sve favele opasne, a neke su veoma poetične. Moja favela je Babilonia. Zatekla sam se na tom brdu u potrazi za jednim muralom i nisam mogla da odbijem poziv na ulični provod, brazilski blues, nimalo karnevalski, sirovo životni. Jedino sam ja imala zelene oči i i lokalne kabadahije su mi se uljudno osmehivale. Najlepša za obilazak je Dona Marta. Sa lokalnim vodičima ide se žičarom do vrha brda i potom u šetnju. Na jednom platou je Majkl, važniji i rečitiji od Isusa, tog neizbežnog krika art deco skulpture, ka kome je okrenut. All I wanna say is that they don’t really care about us. Čuvao me je jedan maleni pitbul. Izabrao me je blentavo, dečački i nije se odvajao od mene.

Rio nije grad u kojem će vas opljačkati čim izađete iz aerodromske zgrade, ali svako pristojan jedva čeka da napusti tu dosadnu zgradurinu nedostojnu velikog grada. U Riju se dopune za mobilni kupuju u apoteci i dok oni beskrajno nešto kucaju i komentarišu na portugalskom, obratite pažnju na izbor čokolada jer najbolje su upravo na policama apoteka. Vozite se metroom, efikasan je, čist i bezbedan; aparat za dopunjavanje kartica za gradski prevoz razume engleski i prima sentavose, kovanice kojih se uvek besprizorno puno nakupi. Ne propustite vikend buvljake u različitim delovima grada; na jednom sam našla divne dizajnerske komade i božanstvene sapune. Nosite kombinezone; poručite svima da imate brazilskog stila tako što će gornji deo bikinija provirivati.  Idite u MAM, Muzej moderne umetnosti; uvek imaju zanimljive izložbe i lepe poglede na park i grad. Jedite voćne salate, ima ih u svakom supermarketu. Šetajte plažama u onome što vam najlepše stoji i kad vas obesni talas skroz pokvasi. Kupite japanke; sigurno ćete prepoznati svoj par koji ćete radosno skinuti na plaži. Probajte kaipirinju, ali pijte vino. Njišite kukovima u ritmu Devojke sa Ipaneme; večerajte u kafani u kojoj je pesma nastala. Pronađite svoje deliće Rija, poput one staze podno Glave šećera, staze kroz šumu, sa pogledom na besni Atlantik. Sačuvajte dovoljno reala za još jedan loš espreso i odličan kolač sa cimetom na aerodromu, pre pasoške kontrole. I ako budete odgovarali za ocenu, lekcija je jednostavna: Rio nije Tokio jer ne treba da bude, Rio nije kokos jer ne mora da bude.

Dragana Anđelković