Pokhara

Rano je. Sunce je već upeklo, prašina se podigla, sirene se čuju na sve strane, svi nekuda žure, a u stvari ne žure. Grad koji, koliko god bio zagađen, užurban, nepredvidiv i haotičan, nauči čoveka da se samo nasmeje na sve to i uživa u putovanju.

Ukrcavamo se u turistički autobus. Naglašavam turistički, jer se Nepalci voze tuk-tukom na tri točka, sa kokoškama i drugom živinom kao saputnicima. Naš, turistički, ima dovoljno mesta za noge, klimu, čak i televizor sa ravnim ekranom, koji doduše mi nismo koristili. Ari, lokalni vodič, opet je nasmejan, kao i svi ostali stanovnici ove zemlje. Nekako se u ovoj zemlji brzo navikneš na činjenicu da su svi srećni, da se raduju malim stvarima, da su spremni da ti pomognu i udovolje, ne zbog novca, već zato što su jednostavno takvi: srdačni, divni domaćini, raspoloženi. Ari nam govori da od Katmandua do Pokhare ima oko 200km, ali da se ne radujemo prerano, jer put traje oko osam sati, možda i duže. Nema problema, prekratićemo vreme raftingom na reci Trisuli.

Krećemo na naš, kako Ari kaže,,bumpy road”. Serpentina do serpentine, put toliko širok da se jedva dva manja automobila mimoiđu, a kamoli dva autobusa ili kamiona. Lokalni vozači komuniciraju sirenama da najave ulazak u krivinu. U glavi mi odzvanja ,,tiruriruriru”, a u sebi se smejem. Oko mene su nepregledna polja pirinča, radioaktivna zelena boja na terasama, koje su jedna iznad drugih. Mogla bih da gledam ceo dan. Opet se smejem u sebi. Srećna sam. Radujem se Pokhari. Radujem se ljudima, Himalajima, oblacima, pticama...

Stižemo u Pokharu uveče. Već je pao mrak.Vodič kaže da odmorimo, jer ujutru u 4 krećemo na,,trekking’’ (višednevno planinarenje i boravak u prirodi). Ma, kakav odmor!? Penjemo se na krov našeg smeštaja i radujemo se svetlima koja se ogledaju u jezeru. Pokhara leži na tri jezera: Fevi, Begnasu i Rupi. Jedva čekam jutro da sve to vidim iz ptičije perspektive. Alarm zvoni u vreme kada obično legnem.

Grupa se okuplja i krećemo na treking. Kreće uzbrdica, neravan put, a mi ne odustajemo od namere da vidimo izlazak sunca. Stižemo u pravo vreme do vidikovca. Podižem pogled, a ispred mene kao na dlanu Daulagiri, Anapurna, Mačapučre i Manaslu. Skoro da mogu da ih dohvatim. Deluje nestvarno. Pogledam levo, a ,,World Peace pagoda’’ kao da je nacrtana na ljubičasto-narandžastom nebu. Ispod mene oblaci i magla, Pokhara koja još uvek spava, ne čuje se ništa sem ponekog orla koji proleti dovoljno blizu. Smejem se. Vredelo je. Obilazimo pagodu i sedamo na kafu u lokalnom,,Point view café-u”. Dok ispijamo crni napitak, oblaci i magla se podižu i nestaju, Pokhara se budi, a vrhovi Himalaja se ogledaju u jezeru kao u najsavršenijem ogledalu. Ne želim da mrdnem odavde. Sunce počinje da prži, paraglajderi započinju svoje letove, a mi krećemo kroz gustu šumu ka jezeru. Na obali nas čekaju čamci da nas prevezu na drugu stranu. Čamcem u kojem sam ja bila veslala je žena. Društvo joj pravi preslatka ćerkica koja ima samo tri godine, a pokazuje mi da zna da speluje naziv keksa koji sam joj dala. Kaže mi da se zove Malašrei da ima brata koji je u školi. Čamcem prolazimo pored ostrvceta na kome se nalazi hindu hram. Dolazimo do obale i šetamo kroz ovaj mirni grad. Popodne provodimo u hladu, uz Everest, pivo od 650 mililitara, edicija koja je posvećena Šerpasu koji se čak 12 puta popeo na Mont Everest. U njegovo ime, živeli!

Sledećeg jutra alarm zvoni nešto kasnije. Krećemo na,,trekking’’ u 5 ujutru. Autobus nas ostavlja kod obližnjeg sela Naudara, odakle ćemo pešačiti do Sarangkota. Na putu od oko 15km prolazimo kroz lokalna sela, družimo se sa najlepšom decom na svetu, pomažemo im da donesu vodu do kuće, mašemo im na putu do škole, pričamo sa lokalcima koji su ceo život proveli u selu stvarajući porodice i živeći jednostavnim životom, a ne mogu biti srećniji. Pogled sa vrha Sarangkota mi oduzima dah. Pogled na vrhove zaustavlja vreme, a mi se smeštamo na livadicu da uživamo u tome. Za sat vremena koliko smo sedeli, skoro da niko nije progovorio. Svako u svojim mislima, nasmejani i srećni. Krov sveta nam je pred očima, čini mi se da mogu da ih dohvatim. Ispod nas reka Seti sa svojim kanjonom i visećim mostom preko nje. Uskoro krećemo nizbrdo. Hrabriji deo ekipe se spušta paraglajderima I uživa u pogledu na sva tri jezera, vrhovima najviše planine na svetu i magičnoj Pokhari.

Veče provodimo u lokalnom bluz baru. Nepalci imaju divan osećaj za muziku i ne prestaju da šire pozitivnu energiju. Sledeći dan nam je rezervisan za kupanje na Begnasu. Srećemo dečicu koja skaču iz malenih čamaca i traže beg od vrućine. Lokalci nam sviraju lokalne pesme, uz koje moramo da zaigramo sa njima. U roku od dva sata,  znali smo improvizovani tekst narodne pesme koja nam je odzvanjala u glavi narednih dana. Za večeru odlučujemo da probamo neobičnu čili vodku. Bilijar je neizbežan u baru koji je napravljen od delova kamiona. Svetlost izbija iz karburatora starog kamiona, pepeljara je napravljena od felne, a mi sedimo na zadnjem sedištu nekadašnjeg autobusa, ne znajući da li smo opijeni od vodke ili možda čilija.

Narednog dana opet krećemo u avanturu. Prva stanica nam je tibetanski izbeglički kamp, a zatim se upućujemo ka Dejvinim vodopadima. Dolazimo i do visećeg mosta nad rekom Seti. Bojažljivo se držim za ogradu i gledam pravo, istrajna u cilju da pređem na drugu stranu. Devojčica me hvata za ruku i ohrabruje me da pređem na drugu stranu. Puštam ogradu i gledam dole. Nije toliko strašno. Doza adrenalina mi struji kroz telo, a ja uspevam i da potrčim na drugu stranu, držeći devojčicu za ruku. Na drugoj strani me pita mogu li sama nazad. Nasmejem se. Svaki put me iznenade, a mislila sam da sam naviklana njihovu predusretljivost i dobrotu. U povratku obilazimo muzej Gurki i saznajemo neke zanimljivosti o ovoj vojnoj formaciji. Popodne nam je rezervisano za Internacionalni muzej planinarenja. Pred nama su originalni delovi opreme ekspedicije Edmunda Hilarija, biografije planinara, priče o Šerpama, legende o Jetiju...

Još jedna noć uz Everest, dobru muziku, priče o ekspedicijama, priče sa ljudima iz celog sveta koji su ovde došli da ostvare svoje snove, Svaki trenutak želim da urežem u pamćenje, osećaj, prizor, sliku, lica. Krećemo nazad. Ostavljamo iza sebe Himalaje, dečicu, doživljaje, poglede. Smejem se. Ovog puta ne u sebi. Smejem se, jer sam obećala sebi da ću se vratiti u najlepše mesto na planeti Zemlji...

KATARINA MIRKOVIĆ