Putopis Kuba - Gorak ukus šećera - 5. poglavlje

U centru Havane preko puta Kapitolia u bašti restorana zvučnog imena “London”, konobar je učtivo premeštao teglicu šećera od stola do stola kako bi gosti zasladili šoljicu dobre domaće kubanske kafe. Naizgled ništa neobično, pa ipak ta kocka šećera otvara mnogo ozbiljniju priču o današnjoj Kubi. Odmah se čovek zapita da li je moguća šećerna kriza u zemlji u kojoj se u prošlom veku godišnje proizvodilo 10 miliona tona slatkog praha ili najviše na svetu.

Pa ipak sa šećerom na Kubi mnogo je više bilo gorkog ukusa. Najteže su prolazili afroazijski robovi dok se kroz vekove šećerna trska sekla mačetom a slatki sok cedio ručnim presama. I gazde kolonisti nisu uvek srećno prolazili. Ulagali su kapital u kule i gradove i od dolara pravili dva. Alavi kolonizator španac Asisko De Bole bankrotirao je 1919 god. zbog šećerne krize i sav kapital je otišao pod led, a i sam je doživeo srčani udar. Danas je ostala samo priča o njegovom prepuklom srcu i raskošni hotelski kompleks u državnom vlasništvu u lepom gradiću Siefuegosu. 

U ustancima I revolucijama su gubili svi, pa ipak ostvarena sloboda je vrednija od svih građevina koje su kolonsti podizali na tuđem znoju i na kraju sve izgubili. U XX veku pre Fidela, Kuba je za 60 godina promenila 24 predsednika. Na čelu države nalazi se šezdesetogodišnji predsednik Miguel Diaz Kanel u čijem mandatu je donešen ustav po kome za predsednika države ne može biti biran kandidat stariji od 60 god.

Kuba je preživela težak period od revolucije 1959 god. do danas. Već posle dve godine došlo je do sukoba sa Amerikancima i poznatih sankcija koje su prouzrokovale ekonomsku blokadu a time i usporeni razvoj zemlje. Koristeći geografski položaj SAD su u potpunosti zatvorile uvoz i izvoz strateških proizvoda i prolaz turističkih kruzera prema Kubi. Jedini minimalni izvoz i uvoz odvija se takođe prema siromašnim zemljama Južne Amerike. 

Izvoze se lekovi i medicinske usluge.Ozbiljni prihod državnog budžeta dolazi i od medicinskih usluga.Veliki broj lekara i medicinskog osoblja koji odlazi na rad preko međunarodnih ugovora van Kube veći deo prihoda od plate pripada državi što je mnogo povoljnije nego da rade u zemlji. Plate i zarade su neuporedivo niže od evropskih u svim strukama. Lekari, inžinjeri, profesori dobijaju oko 60 američkih dolara mesečno i svi su prinuđeni da rade neke dopunske poslove. Od ovih struka bolje zarađuju taksisti, konobari, beriberi i druga uslužna zanimanja. Do pre dvadesetak godina svi poslovi su bili u državnom vlasništvu. Tek s početka ovog veka počelo je ustupanje privatnicim manjih poslova u poljoprivredi, zanatstvu, trgovini i uslugama.

Kuba je nakon revolucije vodila ozbiljnu socijalnu politiku. Svi stanovnici su dobili besplatnu zdravstvenu zaštitu i školovanje.Punoletni građani su zaposleni i imaju minimum stambenog prostora. Na Kubi nema kartonskih naselja, prosjaka mnogo manje nego po svetu, a umereno topla klima tokom cele godine poštedela ih je troškova za grejanje. Ljudi disciplinovano čekaju u redovima po svoje  sledovanje namirnica. Po glavi stanovnika mesečno se dobija po dva kilograma šećera, belog pirinča, kilogram smeđeg pirinča, po pola kilograma/litra pilećeg mesa, ulja, mleka. Deca do sedam godina dobijaju pola litra mleka svakog dana. Građani ove namirnice dobijaju po pet puta nižoj ceni od slobodnog tržišta. 

Primera radi slobodna cena šećera iznosi amerčkih dolara ali i po toj ceni ga nema u malbrojnim i oskudno snabdevenim samouslugama. Stanovnici žive sa dve valute, jedna je namenjena strancima CUC koja se menja jedan prema jedan za EUR ili U$,a za domaće ostao je pezos čija je vrednost niža oko pet puta. Dilera nema i zamena se vrši u bankama. Ja sam promenio privatno kod stanodavca,ali isključivo po državnom kursu. U ovim transakcijama sa dve valute Kubanci se ponašaju pošteno bez prevara i podvala. Kod njih vlada disciplina još iz devedesetih prošlog veka kada se za nadjenih 10 U$ u džepu odmah išlo u zatvor.

Osnovna smetnja u daljem razvoju kube je život pod sankcijama, a to povlači usporeni razvoj nauke i tehnologije, novih fabrika za proizvodnju ili uvoz opreme za brži industrijski i poljoprivredni razvoj. Uvozi se 70 odsto energenata samo za nužne potrebe. Kućni frižider košta 500 U$, polovna LADA 15.000 U$. Na TV gledaju samo 8 kanala, nema kablovske i na TV nema reklama. Čitaju samo jednu novinu od 8 strana. Kubanci su ponosni I zadovoljni. Kažu bilo je i gore. Lagano se menjaju stvari u društvenim odnosima. Oni žive  u svom zanosu srećnog naroda bez obzira na sve teškoće kroz koje prolaze ali i život “malog zelenog aligatora” koji poštuje zavet svojih predaka da je bolje živeti u siromaštvu nego biti građanin drugog reda u američkom carstvu.

Mladi kubanci prate život svojih vršnjaka, slušaju sve muzičke trendove,puše brendirane cigarete “Holivud”, ali iznad svega igraju salsu, brzi ritam i vole svoju zemlju. Dokle će to trajati širom Južne Amerike, to niko ne zna.Čeka se istorijski prelom globalizacije za povratak čoveku kao ljudskom biću i pravednom društvu ili će vreme izbrisati Fidelovu iluziju.

Nedaleko od centra sela obisli smo gazdinstvo domaćina Benita.Dočekuje nas lično šarmantni sredovećni gazda poštucanih brkova sa širokim osmehom i karakteristićnim kubanskim slamenim šeširom ispred svoje drvene sušionice duvana.To je građevina sa visokim plafonima pokrivena gustim palminim lišćem gde se u sezoni na visinu I na promaji ostavljaju buketi zelenih niski duvana da ih vetrovi niz dolinu Vinales pozlate, a posle toga vešte ruke ih bolje od svake mašine uvijaju u debele cigare. Priču nam je dočarao do kraja ličnim uvijanjem i po želji probanjem tompusa na izvoru. Pravi uživaoci su klimoglavom odobravali gazdi da je kvalitet izuzetan. Gazda Benito je objasnio da se radi o klasičnoj proizvodnji onako kako su radili  njegovi preci.

Posle revolucije 1961 god. poljoprivredno zemljište je prešlo u državno vlasništvo. Poslednji 20 godina dolazi do postepenih promena. Benito je vlasnik 10 hektara zemlje i bavi se proizvodnjom kafe i duvana za tržište. Zapošljava pet radnika koje dnevno plaća po četiri U$. Od svoje proizvodnje obavezan je da državi proda po monopolskoj ceni 85 odsto, a 15 odsto za slobodnu prodaju. Pored cigara posluženi smo izvrsnom kafom iz domaće proizvodnje za koju smo se uverili da se suši na suncu rasprostrta po drvenim pločama.Okućnica je kao ogledno dobro sa raznim egzotičnim rastinjem.

Na rastanku smo se zahvali Benitu na gostoprimstvu i opštoj ljubaznosti i duhovitosti Kubanaca, a i on je završio susret sa lokalnom dogodovštinom. Ispričao je anegdotu o rivalitetu građana ili varoške gospode iz sedišta Provincije Pinar i seljaka iz Doline Vinales. Ljudi iz Doline hvale se da žive zdrav život na čistom vazduhu u prirodi pa su zato i pametniji, a varošani kažu da su  kulturniji, imaju bioskop, izložbe, pozorište i razne događaje. Ovi iz Doline im odgovaraju: ”Ne bi se reklo,videlo se to kada ste zidali zgradu pozorišta u atrijumu vam ostao zazidan bager koji ste primetili tek po završeku posla,a onda ste bili u dilemi da li da rušite građevinu i prepravite u mural da pokazujete kao spomenik mudrosti.”

Tomislav Stanić