Putopis Kuba - Mali zeleni aligator - 1. poglavlje

Glavni grad Kube Havana i još šest većih gradova ove 2019. godine obeležili su petstotu godišnjicu od utemeljenja. Osnivačka čast pripala je prvom kolonizatorskom tajkunu iz Španije Dijegu Velaskezu. Istina da je on gradio pristaništa, tvrđave, kule i gradove za naredna iskrcavanja trgovaca, spekulanata, lihvara, lopova i avanturista.
 

Ipak,  Velaskeza je preduhitrio i muštuluk odneo stari lisac Kristofer Kolumbo kada je prvi sa jedrenjakom doplovio i iskrcao se na ostrvo 27.10.1492 godine.

Izmedju Karipskog mora, nemirnih talasa Atlantika i Meksičkog zaliva izdužila se Kuba kao ljuta guja sa svojih 1250 kilometara dužine i duplo manjom širinom pa na globusu između dve Amerike preživljava vekovna tumbanja kroz ustanke i revolucije za koje bi se reklo da im se ne vidi kraj.

Pre Kolumba i Velaskeza na ostrvu su bitisali domorodci u dva sukobljena plemena gde su nadjačali oni po  imenu “Karibi” pa ih je istorija nagradila da se po njima naziva i cela karipska regija.

Ploveći okolo i lutajuci po bajkovitom prostranstvu ostrva Kolumbo je zabelezio: ”Ovo je najlepša zemlja koju oči ikad mogu videti”.

Mnogo kasnije u te ovozemaljske čarolije doselio se i američki knjizevnik Ernest Hemingvej. U predgrađu Havane na brežuljku iznad zaliva stvorio je oazu od desetak hektara male prašume i u njoj proživeo najlepših poslednjih 20 godina života. Danas je to veliki uređeni park sa starom američkom kućom daščarom i raskošnom vilom u kojoj se brižljivo čuvaju svi zatečeni predmeti koji su sačuvani baš onako kako su ostavljeni na dan njegovog odlska na plovidbu morem bez povratka 1961 godine.

Saloni, radne sobe, pisaći pribor, biblioteka sa osam hiljada knjiga, lovački trofeji, obuća i odeća, fotografije, zadivljuju i pričom o životu i radu velikana.

Počeo je kao novinar, izveštač sa evropskih ratišta u prošlom veku, a završio kao dobitnik Pulicerove nagrade za književnost 1953 godine kao i Nobelove godinu dana kasnije. Kubu je ovekovečio knjigom “Starac i more” i svojom zaostavštinom koja je danas nacionalna muzejska vrednost Kube. U tom prostoru posebnu paznju privlači njegov “knjizevni” čamac Pilar i spomen ploče kućnim ljubimcima za četiri psa i 40 mačaka. Pisac je posebno uživao i lično doneo rastinje džinovskih bambusa koje okružuje njegov spomenik pa kad tišina navre čini se da Starac od mora izranja iz nje.

Ratne 1918. godine našao se u Italiji gde je ranjen i odlikovan njihovim najvišim ratnim odlikovanjem. U Španiju je otišao sa namerom da izveštava, ali nije odoleo i pridružio se borcima protiv fašizma i ostvarenju republike.

Kubanci govore španski jezik kao nasledstvo svojih predaka, a između njih se ugradio Hemingvej kao ponosni došljak da deli sudbinu dobroćudnih ribara. Ostavio im je omiljene koktele “mohito” i “Papa Hemingvej” sa duplom dozom ruma. Za ovim pićima se u Havani čeka na red u piščevim kafanama EL FLORIDITA I LA BODEGUITA DEL MEDIO. Barovi su ukrašeni mnogobrojnim detaljima, fotografijama i porukama što odaje utisak da pijuckate i ćaskate sa njim.

Republika Kuba živi danas život pod teretom izolacije sa svojih jedanaest miliona stanovnika od kojih više od dva miliona prebiva u Havani. Godišnje je poseti oko pet miliona turista. Ovih dana turistička sezona je uveliko počela. Duge beskrajne plaže sa belim peskom i hladovine pod palmama, tropskog zelenila su skoro poluprazne pa čak i mondenski Varadero. Ta priča o opadanju broja turista, složenih društvenopolitičkih odnosa i ekonomskih prilika je mnogo komplikovanija nego što na prvi pogled izgleda.

Od Pariza do Havane neko je merio da ima oko 8.500 kilometara ili oko 12 sati neprekidne vožnje u  velikom konfornom avionu od 500 putnika. Kuba je zemlja koja se od postanka do danas bori kroz ustanke, revolucije i sankcije, vojuje kao David protiv Golijata. Zato je vredelo sresti se oči u oči sa tim herojem sa Kariba. 

Kubanci su po verskom opredeljenju u većini ateisti i nova nada odumirućeg komunizma. Nakon poslednje revolucije kao ljudsku potrebu pokušavaju da grade  neku vrstu svoje orginalne religije. Zajednički zivot stanoništva sa korenima rimokatoličke I afričkih raznovernih naroda pokušavaju da se stvara neka nova religija koju zovu santerija. U ovoj fazi pripadnici se okupljaju u prostorima koji ne liče na hramove. To su centri sa sadržajima više zabavnog i proročkog karaktera pa čak i kafićima. Pristup je slobodan i kako sada propovedaju tek im predstoji učvršćivanje vere.

U svakodnevnom životu Kubanci ne kriju da sanjaju svoj san o slobodi u ritmu salse po oporukama mnogih znanih i trojice odabranih Hose Martija, Ernesta Če Gevare i Fidela Kastra koji su utabali put slobode. 

30.XII.2019 u Beogradu 

Tomislav Stanić