U POSETI PLEMENIMA LOVCIMA NA GLAVE U NAJSTARIJOJ DZUNGLI SVETA - BORNEO
Borneo! Samo ime je nekako toplo, pitomo i tiho kao i ime okeana u kome se nalazi. „Mali dečak“, poznatiji kao El Niño mu obezbeđuje toplo vreme i pogoduje bujanju bogate vegetacije koju čini čak 15000 biljnih vrsta i koja skriva čak 222 vrste sisara, od kojih su 44 karakteristične samo za Borneo. Kada sma stigao u glavni grad Malezije, moderni Kuala Lumpur, vrlo brzo sam shvatio zašto ga zovu Njujorkom Azije. Brojni soliteri, moderne saobraćajnice i autoputevi čija je dužina veća od obima planete Zemlje i gužva na ulicama ukazuju na podatak da je Malezija najbrže rastuća ekonomija u jugoistočnoj Aziji. Međutim, kada sam sagledao sav taj moderan život, ni na koji način nisam stekao utisak da ću se za samo dva sata leta naći u najstarijoj džungli na svetu, gde će me veličanstveno dočekati borneanski orangutani, mali sunčani meda, brojne ptice i insekti, rakčići, aligatori, džinovsko cveće i najviše živo tropsko drvo.
Sav taj prizor me ostavio bez daha, posebno ako se u obzir uzme činjenica da sam samo pre 24 sata bio u našoj, za nas pitomoj, sredini u kojoj se ovakve džungle gledaju samo u filmovima i dokumentarnim emisijama i o njima čita u avanturističkim romanima. Sama pomisao da sam džungli već je stvorila jedan nesvakidašnji osećaj u kome su se smenjivali sreća i strah, kako kod mene, tako i kod avanturista koji su sa mnom doputovali pod sloganom „Neobična putovanja“, koji je odmah opravdan ovim zaista neobičnim mestom. Međutim, velikodušni, gostoljubivi i miroljubivi ljudi su nas brzo razuverili da je život u džungli pitomiji nego što smo očekivali, pa nam je čak i priča o lovcima na glave, opasnim piratima, ribarima, sklonim plemensko/teritorijalnom širenju, čuvenim Ibanima probudila želju da budemo deo plemena i osetimo sve čari života u 130 miliona godina staroj džungli. Stvaranje tla na kome počiva ova džungla je daleko od nas čak 252 miliona godina, kada je započeto formiranje usled mikorkontinentalnih akracija u ranom mezozoiku, a zatim su dalje geološke ere kreirale reljef po željama prirode ukrašavajući tlo raznim uzvišenjima i planinskim lancima čijem formiranju su doprinela i sudaranja australijske ploče i jugoistočne Azije.
Nije Borneo uvek bilo ostrvo, sve do kraja poslednjeg ledenog doba je bio u sastavu azijskog kopna, a potom je porast nivo mora prekrio planinske lance i Borneo odsekao od kopna i formirao zeleno ostrvo, čije lepote danas dele tri zemlje jugoistočne Azije, Malezija, Brunej i Indonezija. Kreće prijatna šetnja kroz džunglu. Slušao sam zvukove i osmatrao tragove. Bio sam lovac, ali ne onaj koji će povrediti bilo koju biljku ili životinju, nego lovac koji je lovio pogledom lepotu koja će večno ostati u umu zapisana. Svi smo na spremni i na velikom oprezu, ne zbog straha, već zbog želje da spremnim kamerama zabeležimo što lepše kadrove u ovim neverovatnim šumama. Kao da je čuo naše želje, elegantno, svojim stilom, pred nama se pojavio maneken džungle Bornea, blizak rođak čoveka i čuvar ove džungle, borneanski orangutan sa članovima svoje porodice je mirno prodefilovao i poželio nam dobrodošlicu. Polovinom 17. veka u svojim delima o prirodi, holandski lekar Jakobus Bonitus je napisao da su ga Malezijci obavestili da je majmun u stanju da govori, ali to radije ne čini „da ne bi bio prisiljen da radi“. Ako smo dobro primetili, borneanski orangutan je i četiri veka kasnije ostao dosledan svom stavu, prijateljski nas je pogledao ne progovorivši ni jedu reč. Zaista smo uživali gledajući ih kako uživaju u svom prirodnom okruženju, gde se druže, podižu svoje mladunce, uče ih da se penju po drveću, sakupljaju hranu i bore se sa svim prirodnim i antropogenim uticajima. Borba za opstanak ove specifične vrste postaje sve teža.
Čovek postaje sve suroviji, uništavajući veliko prirodno bogatstvo zbog sitne ekonomske dobiti i jeftine zabave, ne razmišljajući o katastrofalnim posledicama, prvenstveno po čovečanstvo. Zahvaljujući aktivnostima organizacija za borbu za očuvanje prirode i životinja, sprečava se krčenje šuma, prirodnih staništa orangutana, sadnja palmi radi proizvodnje palminog ulja i sve izraženiji krivolov. Prema studijama sprovedenim na području federalne države Sabah u Maleziji, izračunato je da na tom području živi 9558 orangutana, a smatra se da u divljini danas živi tek oko 100 000 borneanskih orangutana, pošto je njihova brojnost u poslednjih 60 godina opala za čak 50 odsto. Džungla nas vodi dalje i ni na trenutak nas ne ostavlja ravnodušnim. Smenjuju se sunce, kiša, a često i topao, vlažan vetar. Pomeri nam naše šešire i prilagodi frizure, kako bi u tom ambijentu bili prepoznati kao Orang Hutani tj. kao šumski ljudi spremni da postanu deo „strašnog“ Iban plemena, koje od ko zna kada čuva posebnu priču šarenolike istorije, tradicije, kulture, kojom su satkani svi njihovi fascinantni običaji i navike, koji su zaista originalni, a od nekih se čak i ledi krv u žilama. Za Britance su polovinom 19. veka Ibani bili ljudi misterioznog imena, koji su njihovu borbu za slobodu i nezavisnost u svakom smislu shvatili kao opasan lov na glave. Dva veka kasnije, Ibani su tradicionalno moderni prijatelji sveta, ponosni na uspešnu borbu za samostalnost u svojoj postojbini. Od Kučinga, grada u federalnoj državi Saravak do močvarnih predela gde žive Ibani smo se vozili kroz prijatan ambijent uz usputna zadržavanja na tradicionalnim pijacama na kojima smo pored ručno izrađenih suvenira, prema preporukama naših domaćina kupili i određene namirnice od kojih će Ibani spremiti posebne specijalitete.
Do Ibana smo došli drvenim čamcima koji se provlače kroz močvarna rastinja. Sve vreme mislimo da je to deo scenografije jednog ozbiljnog filma, ali nije reč o filmu, reč je o realnom životu ljudi koji su do pre sto godina svoje bogatstvo i status u društvu merili, ne novcem, nego brojem lobanja osvojenih u pohodima i ekspedicijama lova na ljudske glave. Priznaćete da ovo ne zvuči prijatno. Ali sa pojavom iskrenih osmeha članova plemena, brzo zaboravljamo svu tu prošlost i pristajemo da budemo gosti u plemenu čak dva dana. Odlučili smo se da spavamo u kućama ovog plemena i provedemo lepo vreme uživajući u svemu što Ibani nude kroz svoju tradiciju. Na rečnoj adi reke Lamanak u centralnom Borneu na granici sa indonežanskim Borneom, Kalimatanom, Ibani nam prave njihov poseban roštilj. U sveži bambus se stavlja pirinač, govedina, začini, bundeva i ostalo povrće svojstveno za to podneblje. Dok se ručak krčka na vatri u tradicionalnom posuđu, poslužuje se pirinčano vino i prijatno se razgovara o običajima karakterističnim za pleme. Prozvali su me Rntep, koji predstavljala muškarca ozbiljne snage tj. junaka koji je u rangu našeg epskog junaka Kraljevića Marka, koji je odsekao mnogo glava ratnicima Sultana od Bruneja. Moram priznati da je na momenat bilo prijatno biti junak koji je mnogo cenjen u plemenu Ibana. Ali, ko su zapravo Ibani? Oni su najveća grupa ljudi u federalnoj državi Saravak u Maleziji i jedna od glavnih grupa autohtonih naroda u Bruneji. Govore različitim jezicima klasifikovanih kao podgrupa malajsko-dajačke porodice jezika. Ibani su nas upoznali sa načinom njihovog života, vođenjem poljoprivrednih aktivnosti uzgajanjem bibera, kaučuka, kakaa, uljane palme i različitog voća i načinom lova divljih životinja u džungli. Tradicionalno, Ibani love postavljanjem zamki ili upotrebom duvaljki. Imali smo priliku da naučimo ovakve metode lova, koje su važne za život u ovakvoj sredini. Duge kuće, u kojima Ibani žive su dosta slične našim sojenicama, karakterističnim za kuće ili naselja u poplavnim ili močvarnim krajevima ili na plićacima uz obale reka, jezera ili mora. Naseljima Ibana upravljaju dva važna službenika, verski poglavar (Tuah Burong), koji brine o verskim aktivnostima i seoski poglavar (Tuah Rumah), koji je administrator i čuvar ibanskog običajnog prava i arbitar u sukobima u zajednici. Međutim, stekli smo utisak da su Ibani veoma demokratski i egalitaran narod, gde svi odrasli imaju jasnu sliku o savesnom vođenju zajednice. Kao i većina drugih etničkih grupa u Saravaku, Ibani su tradicionalno animisti. Čvrsto se drže svojih tradicionalnih rituala i verovanja, koja ispoljavaju kroz brojne, jedinstvene i živopisne festivale, od kojih su zanimljivi „festival žetve“ (Gavai Daiak), „festival kljuna roga“ (Gavai Kenialang) i „festival mrtvih“ (Gavai Antu).
Poljoprivreda pirinča je jedna od veoma ritualizovanih aktivnosti i na neki način predstavlja kompletan način života ove zajednice. Ibani veruju da pirinač ima dušu, a tokom festivala žetve pirinča, Ibani se okupljaju i pisustvuju ceremoniji smirivanja duha pirinča. Sve ove običaje prate različiti ritualni plesovi, među kojima je najpoznatiji ngajat, koji prati tradicionalna muzika, koja se izvodi na ručno izrađivanim tradicionalnim udaračkim instrumentima, taboa i gendanga. Ngajat koji izvode muškarci je agresivniji i prikazuje muškarca koji ide u rat ili pticu koja leti, što je znak poštovanja ibanskog boga rata. Ženski oblik ngajata se sastoji od mekih i gracioznih pokreta sa veoma preciznim okretima tela. Tokom dvodnevnog boravka u ovom plemenu, potpuno smo osetili i doživeli ritam života ljudi ovog plemena. Prepuni utisaka, napustili smo pleme naših novih prijatelja, gde su se upoznali sa životom o kome se malo priča i još manje zna i krenuli putem kojim takođe kreću i moderni Ibani. To je put modernog života koji postoji u velikim gradovima. Obećali smo Ibanima da ćemo o njihovoj velikodušnosti i gostoprimstvu pričati celom svetu, a Ibani i oni u plemenu i oni na savremenom putu će i dalje čuvati priču o svom poreklu, negovanjem tradicionalnih običaja i čuvanjem neprocenjivog bogatstva kraja u kome žive. Kada sve ovo pročitate, da li biste se odlučili na ovaj pohod, koji možemo nazvati ekspedicija života? Da li ste nekada Maleziju razmatrali kroz prizmu svih ovih prirodno-kulturoloških lepota? Koliko je zapravo sve ovo novo za vas? Zaista doživljaj koji je ovde stečen, teško je preneti rečju i slikom.
Duh borneanske džungle je skriven u njenoj bogatoj prirodi i posetiocima koji su se s ljubavlju sjedinili s njom. Jednostavno, vreme provedeno u prelepoj džungli i u prelpom društvu bića iz šume ličilo je na najlepši dečji san u kome je dokazano da svi oni crtani likovi iz detinjstva, čijim smo se dogodovštinama divili ipak postoje tamo negde na jednom Borneu koje pluta u Tihom okeanu. Raduje me još jedna stvar, uprkos velikom udaljavanju čoveka od prirode, Borneo svojom lepotom i danas zasenjuje njegove posetioce istom merom, kao što je zasenjivao i čuvenog moreplovca Magelana i njegovu posadu na čuvenoj ekspediciji u dalekom 17. veku. Hvala Borneu i njegovim lepotama što su me uverili u moć prirode i moć njene lepote.
Pripremio: Stefan Pavlović